„Sivi duh“, kako ga inače nazivaju, nastao je na Nemačkom dvoru kneza Karla Augusta Weimarskog (1757-1828.)  u trećem delu  XIX veka, po kom je i dobio ime.

Vajmarac je nastao kao pas za plemstvo, ali postoji pas sličan vajmarcu na Van Dajkovom portretu tri veka pre zvaničnog priznavanja pasmine.

Plemstvo je želelo da vajmarca zadrži kao eksluzivnog psa za elitu, te je osnovan klub sa striktnim pravilima uzgoja i vlasništva. Psi koji su prodavani licima koji nisu članovi kluba, bili su prethodno sterilisani.

Tek od Drugog svetskog rata pasmina postaje poznatija i van Nemačke. Prvi psi su izveženi u Ameriku, a potom i Veliku Britaniju. Od tog trenutka pasmina stiče veliku popularnost što zbog svog aristokratskog izgleda, što zbog svojih lovnih osobina.

Vajmarac je srednje do veliki lovni pas, odgovarajućeg oblika, veoma mišićav. Dobrih proporcija, nikako u disbalansu. Razlika između polova je jasno uočljiva.

Pošto je stvaran za lov krupne divljači, vajmarac je odlično odrađivao posao goniča i krvoslednika. Zbog svog dobrog nosa i rada u polju, njegova upotreba se proširila i na lov sitne divljači, te je stekao reputaciju svestrano upotrebljive pasmine.

Uprkos svojoj svestranosti, Vajmarac ima specifične karakteristike svojstvene rasi koje poznavaoci i ljubitelji pasmine cene, ali oni koji su zainteresovani svakako treba da budu upoznati i svesni pre nego što i razmisle o kupovini psa.

Vajmarca karakteriše nametljiva vezanost za vlasnika. Iz tog razloga, vajmarac je lako vodljiv pas, lak za obuku.

Jako važno je naglasiti da vajmarac ima usađen zaštitnički instikt prema vlasniku, porodici, kao i kućom gde se nalazi.